Kada su pravili statue, oni su se trudili da što vernije prikažu osobu po čijem liku ih prave, a naročito ako je to bila neka poznata ličnost. U tome su se Rimljani i Grci suštinski razlikovali - Grci su uvek težili tome da statua bude što lepša, što savršenija. Rimljani su se takođe trudili da naprave lepe statue, ali im je ipak najvažnije bilo da ona što vernije prikaže određenu osobu, kako je posle smrti ne bi proganjali nezadovoljni duhovi (toga su se Rimljani izuzetno plašili).

Rimska pozorišta bila su vrlo slična grčkim. Pozorište (na grčkom - TEATRO-teatar) obično je polukružni prostor gde u sredini postoji scena, a publika sedi naspram scene. Da bi posetioci mogli ne samo da vide već i da čuju umetnike koji nastupaju, teatri su bili relativno male građevine: u to vreme nije bilo struje, niti bilo kakvog veštačkog ozvučenja koje danas možete videti u bioskopima, na koncertima, na svim onim mestima gde mnogo ljudi treba da čuje šta se dešava na pozornici. Pravi primer genijalnosti rimskih graditelja upravo su pozorišta u kojima je bez obzira na njihovu veličinu, svaki gledalac mogao da čuje sve što se dešava na sceni, čak i šapat.

Jedan od rimskih građevinskih izuma jesu javna kupatila (takozvane "terme"); nisu služila samo za održavanje telesne higijene, već su u njihovom sklopu postojali i restorani, biblioteke i razne druge prostorije u kojima su ljudi mogli da se zabave i opuste. U manja kupatila istovremeno je moglo da uđe oko 300, a u velika oko 1500 ljudi. Čak su i neke rimske bolnice imale zasebne zgrade sa kupatilima. Prostorije javnih kupatila su preko poda grejanje toplim vazduhom (to je bilo prvo centralno grejanje u ljudskoj istoriji). Ostaci rimskih termi sačuvani su u mnogim mestima, a neke se mogu videti i kod nas, u Sremskoj Mitrovici.

 

 

   

Prethodna stranica